You are here

Ja nisam najbolja drugarica mojoj ćerki, a evo i zašto

U brojnoj literaturi koju sam čitala tokom trudnoće, nalazila sam tekstove s idejom da bi mama i ćerka trebalo da budu najbolje drugarice.
Priznajem da ta ideja lepo zvuči i na prvi pogled ima smisla.

Odgoj devojčice se po toj ideji izjednačava sa prelepim druženjem dva ženska bića, koja imaju iste/slične potrebe, ljubavi i i interesovanja.

Kako je rasla moja mala princeza, tako je ideja o našem odnosu "najboljih drugarica" polako ali sigurno napuštala shvatanje moje uloge u njenom životu.

Jednostavno, mislim da život majke i ćerke sam po sebi podrazumeva da smo nas dve povezane neraskidivnim ljubavnim vezama, koje prevazilaze granice prijateljstva.

A drugarstvo, koje se vrlo često potencira u modernim pedagoškim teorijama bi trebalo da bude način da bolje savladamo krizne periode u odrastanju.
Prevashodno u predadolescentskom i adolescentskom periodu.

Moje dete nije moje vlasništvo!

 

Kada sam prestala težiti drugarstvu i shvatila koja je, u stvari, moja prava uloga?

Prvi kontakti moje ćerke sa drugom decom u vrtiću i razvoj socijalizacije, bili su prvi izazovi i ispiti koji je trebalo da pokažu: da li sam spremna suočiti se sa činjenicom da moje dete nije moje vlasništvo? Da ona pripada i drugim dragim bićima, koji polako ulaze u njen život i zauzimaju svoje mesto kao prijatelji?

Dolazak njenih drugarica u našu kuću, samo mi je potvrdio stav da će brojne aktivnosti mog deteta najbolje biti završene s njenim vršnjacima, a ne sa mnom.

Deca imaju svoje male razgovore koje ne treba uvek da zamenjuje razgovor sa majkom.

Takođe, deca imaju svoje svakodnevne igre koje najbolje znaju igrati sa svojim drugarima.

Kad malo porastu, deca imaju svoja interesovanja, koja često ne budu praćena od strane mame, iz raznih razloga. Generacijski jaz je činjenica, ali ne bauk. Uz dozu pristojnog razumevanja s obe strane, potpuno je i normalan.

 

Zato i mislim da se "drugarstvo" može postići na potpuno prirodan način, a bez insistiranja na određenim pojedinostima koje taj odnos podrazumeva.

S akcentom da to ipak nije odnos dve drugarice, nego odnos majke i ćerke.

Jer, ako je dužnost drugarice da redovno razgovara sa svojom ćerkom - onda jesmo najbolje drugarice.

Ako ta dužnost podrazumeva redovnu brigu mene kao majke, onda ponovo jesmo najbolje.

Ako se u taj odnos obavezno ubrajaju i pažnja, zagrljaji i poljupci, definitivno jesmo najbolje drugarice.

Ali, znate šta?

Moja ćerka ima najbolju drugaricu.

Ali to nisam ja.

Njena najbolja drugarica je jedna sjajna devojčica koja je svakodnevna ličnost u našim životima.

Ona ima bezbroj priča, tajni, planova i sitnica koje deli sa mojom ćerkom.

Na moju veliku radost. Ni slučajno na ljubomoru.

Naprotiv!

Sve te tajne stvari koje one skrivaju od mene, učiniće ih jačim i zrelijim, pokazaće im neke puteve, naučiti dobrim ili lošim koracima.

Sve su to tako potrebni delovi odrastanja!

 

Naravno da delimo i zajedno rešavamo sve velike probleme i naizgled nerešive situacije, ali to nas ne čini najboljim drugaricama.

To je najnormalniji odnos mame i ćerke.

To je nešto što se podrazumeva po sili prirode.

 

Zašto mislim da ne grešim što ne insistiram na drugarstvu? 

Zato što sam je pustila da polako odrasta sa svojim vršnjacima, ne žureći da je uvedem u svoj svet, svet odraslih žena, koji bi je nesvesno opčinio pre nego što za to dođe vreme.

Zato što je nisam posesivno čuvala za sebe i na taj način izolovala od ljudi koji su njena neminovnost na svakom koraku.

Zato što sva deca, od rođenja do potpune zrelosti, treba da se druže sa svojim vršnjacima.

Zato što se poverenje između majke i ćerke ne gradi samo putem potenciranja drugarstva, nego na brojne druge načine.

Zato što prijateljstvo kao takvo, nije magični lek za eventualne probleme do kojih će sigurno doći.

Zato što se mamino NE ponekad i očekuje, ima edukativnu osnovu i znači da mama brine, da je mama oprezna i da mama beskrajno voli. Dok NE u drugarskim vezama ima neka druga značenja.

Zato što je odnos majka-ćerka neuporedivo bogatstvo u odnosu na bilo koji drugi odnos u ženskom svetu.

Zato što insistiram na majčinstvu, kao najnežnijem, najodgovornijem i najiskrenijem odnosu između mene i moje ćerke.

Insistiram na prirodnom obliku našeg odnosa, tako divnom i nezamenjivom.

Zato što sve ono što bih joj kao drugarica pružila, ja već pružam kao majka i još mnogo više. Da bude i svoja i moja i tuđa, u isto vreme. 

Autor teksta: Jelena Kovinčić, diplomirani vaspitač, urednica bloga www.maminoblago.com