You are here

Prednosti razumevanja i razgovora o emocijama od najranijeg uzrasta

Deca jako teško kontrolišu emocije. Pogotovu jer ona nemaju razvijen osećaj samokontrole, ali ni razumevanja socijalno-prihvatljivog ponašanja da shvate da nije u redu da se ljute i viču na sred igrališta ili u holu Doma zdravlja. Emotivna inteligencija je nešto što se razvija u toku celog života ali je jako važno rano početi “vežbanje” sa decom kako bi shvatila kakve se to promene u njima dešavaju prilikom reakcija na razne situacije sa kojima se susreću.

Strašni dvogodišnjaci. Trinejdžeri. Neuhvatljivi četvorogodišnjaci. Ovo su godine koje prate nekontrolisani ispadi i burni izlivi emocija – pomalo opori podsetnik da mala deca još uvek nisu naučila kako da kontrolišu svoje emocije. Ipak, umesto da skrštenih ruku čekamo da prerastu ovu fazu, mi, koji se o njima staramo, možemo da iskoristimo ovu priliku i da ih naučimo kako da razviju emotivnu pismenost, od čega će imati kako neposredne, tako i dugoročne koristi.

Sve je više ispitivanja koja potvrđuju delotvornost eksplicitne obuke u oblasti emotivne inteligencije sa kojom se počinje od najranijeg uzrasta. Mnogi izvori navode da predškolci koji učestvuju u programima za razvoj socio-emotivnih sposobnosti pokazuju manje sklonosti ka agresivnom ponašanju i manje anksioznosti, pri čemu takođe postaju bolji u rešavanju socijalnih problema. Iako mirnija atmosfera u učionici koju ovakvi programi omogućuju svakako donosi mnoge prednosti, postoje i mnoge druge koristi koje postaju prepoznatljive tek nakon predškolskog uzrasta: uočena je snažna korelacija između pro-aktivne socijalizacije u ranom detinjstvu i budućeg akademskog postignuća i mentalnog zdravlja.  Drugim rečima, kada deca nauče da smireno izražavaju svoje emocije, da svoja osećanja pokazuju rečima i da se sa drugima ophode ljubazno, time postavljaju temelje svog budućeg uspeha i dobrobiti.

Pročitajte i Želite da Vaše dete razvije osećaj empatije, ljubaznosti i velikodušnosti? Prestanite d ga kontrolišete po svaku cenu.

Čak i bez formalnog nastavnog plana, roditelji i vaspitači dece najranijeg uzrasta mogu mnogo da učine kako bi pospešii njihovo emotivno opismenjavanje.

 

Šta je to što roditelji i vaspitači mogu da urade

1. Imenujte emocije

Ukoliko umemo da promislimo ono što čujemo, umećemo i da damo pravi savet. Terapeuti najpre saslušaju pacijente, da bi se zatim analitički osvrnuli na ono što je rečeno, čime svojim pacijentima pomažu da shvate sopstvenu situaciju. Iako mala deca i predškolci imaju ograničene sposobnosti verbalnog izražavanja, roditelji i njihovi učitelji mogu da 'osluškuju' njihovo ponašanje – bilo da se radi o vikanju, guranju, plakanju ili povlačenju – važno je da se ovakve situacije analiziraju i da se njihova osećanja nazovu nekim imenom. To bi moglo da zvuči poput ovoga:

  •      „Ti si se razbesneo! Tvoj mali bata je pocepao tvoj crtež i ti si sada BESAN.”
  •      „Tužan si. Baka je otišla, a hteo si da ostane. I sada si tužan, tako tužan.”
  •      „Srećan si! Dobio si veliki balon i skačeš gore-dole, jer si tako srećan!”

Neka vam ovako eksplicitno izražavanje ne bude čudno, stvari uvek treba nazivati pravim imenom. Vremeno, kako dete sazreva, ova strategija se može primeniti za uvođenje novih nijansi u značenju, kojima se bogati njihov vokabular emotivnih stanja: „Zvučiš iznervirano. Kula ti se srušila, a mnogo si radio da bi bila tako visoka! Ko se ne bi razočarao?” Ili: „Prepao si se, zar ne? Baš je glasno zagrmelo, i baš te je iznenadilo.”

Saznajte Zbog čega je bitno da dopustimo deci da gube 

2. Normalizujte emocije

Emocije se moraju kategorisati kao dobre ili loše. Uprkos tome, snažne emocije mogu da preplaše ili potpuno obuzmu dete. Zbog toga je neophodno da se njihove reakcije na stimulanse normalizuju, tako što ćemo im objasniti da svi ponekad osećamo bes, tugu ili strah; time ćemo ih utešiti i pomoći da  steknu sposobost sagledavanja situacije iz različitih perspektiva.

Nakon što se dete smiri, potrebno je da se još jednom vratimo korak po korak unazad, da ukratko sumiramo šta se tačno desilo, sa posebnim osvrtom na detetova osećanja. Kada to uradimo, dobro je da detetu objasnimo da se svi tako ponekad osećamo, ukljuujući i nas same. Na primer, reći ćemo u: „Kada je baka jutros otišla, bio si veoma tužan. Udarao si nogama i plakao. Hteo si da baka ostane i da se igrate. Svi smo ponekad tužni. I ja sam bila tužna kada je baka otišla, jer volim da pričam sa njom i gledam kako ti čita knjige. Tužno je kada se ljudi rastaju. Hoćeš li da je pozovemo sutra da je pozdravimo, ili da joj nešto nacrtaš?”

I nešto što nije loše znati unapred: Nemojte se iznenaditi ukoliko dete zatraži da mu više puta pričate istu priču 'Kako sam se razbesneo kada smo igrali 'Ne ljuti se, čoveče'. Ovakvo ponavljanje ima svojih prednosti: događaj koji je izazvao emotivnu reakciju je bezopasno smešten u prošlost, tako da ga zajedno sa detetom možete koristiti kao reper za buduće emotivne stimulanse.

3. Razvijanje strategija

Iako pre ili kasnije svi naučimo da red ispred kase u supremarketu nije najbolje mesto za nekontrolisani izliv nezadovoljstva, to ne znači da ne doživljavamo frustraciju u situaciji kada kasnimo, a zaglavljeni smo u saobraćajnoj gužvi. Mada ne možemo uvek da konrolišemo svoja osećanja, možemo da kontrolišemo način na koji ih izražavamo.  

Koristeći jednostavne strategije koje se lako pamte, možete pomoći razvoju deteta. Ukoliko dete ima problema sa određenom vrstom agresivnog ponašanja, pomozite mu da verbalno izrazi ono što ne može i ono što može, kao na primer: „Kada sam ljut, ne smem da udarim svoga brata, ali smem da lupam nogama o pod i da stiskam loptu.“ Takođe je moguće pronaći vezu između raspoloženja i zdrave ishrane, fizičke aktivnosti i  spavanja: “Ponekad kada osećam frustraciju, dovoljno je da pojedem neku vočku ili da odspavam, pa da se osećam bolje.”

Preporučujemo: Pogledajte kategoriju igračaka Igra uloga! 

4. “Čitanje” slika

Istraživanja pokazuju da čitanje umetničke proze pomaže razvoju empatije. Slikovnice nam pomažu da kod mališana razvijemo emotivnu pismenost, uz pomoć ilustracija koje deluju kao okvir za vizuelni kontekst. Kada u priči dođe do određenog srećnog, zastrašujućeg ili frutrirajućeg obrta, treba zastati i zajedno sa detetom pogledati sliku. „Pogledaj je – šta msiliš, kako se ona sada oseća?“ Proučite izraz lica junaka iz priče, njihovu pozu i postupke. Istu ovu tehniku možete primeniti i kada zajedno gledate nešto na ekranu.

5. Vežbe usredsređene meditacije

Koncept usredsređene meditacije potiče iz Budizma, a danas je opšte-prihvaćen među lekarima i nastavnicima kao sredstvo kojim se potpomaže metalno zdravlje i poboljšava  samoregulacija emocija. Ključni princip ovih vežbi jeste umirivanje tela i duha i usmeravanje celokupne pažnje na pojave u okruženju – zvuke, mirise i prizore. Vežbajte da sa svojim učenicima ili decom – sedate u tišini 60 sekundi, a zatim ispričajte jedni drugima šta ste videli i čuli. Uvedite svakodnevne 'šetnje osluškivanja' u parku ili u susedstvu. Pre spavanja, ili po završetku časova u školi – ispirčajte drugima o malim zadovoljstvima koje ste imali tog dana.  

Saznajte Zašto ne bi trebalo da date deci sve što požel

Emotivna pismenost je osnova za bilo kakav napredak, baš kao i učenje slova maternjeg jezika. Kao što psiholog Danijel Goleman kaže: „Ukoliko neko ne koristi svoje emotivne sposobnosti i ne poseduje svest o samom sebi, ukoliko ne može da kontroliše silinu svojih emocija, ne poseduje saosećanje i iskustvo istinskih odnosa sa drugima, takva osoba ne može uspeti u životu, bez obzira na inteligenciju.”

Izvor: independent.co.uk