You are here

Zašto ne bi trebalo da date deci sve što požele?

Vrlo često se mogu susresti roditelji koji su uplašeni za svoju decu jer se ponašaju socijalno neprihvatljivo, nemaju razumevanja za druge i stalno su nezadovoljna pruženim. Veliki broj takvih roditelja su oni koji su svojoj deci pružili sve u skladu sa svojim mogućnostima, a često i preko toga, i stavljali su svoje mališane uvek i svuda na prvo mesto. Neki psiholozi kažu da je takvo ponašanje pogrešno i da takvoj deci što pre treba pokazati da roditelji, prijatelji i ceo svet nisu tu samo zbog njih.

Dakle, šta se događa pa deca koja su voljena i tetošena postanu nasilnici i izazivaju probleme za ljude oko njih? Zar ne bismo trebali da decu tretiramo kao prioritete? “Na snazi” je princip roditeljstva koji zagovara ideju da nikada deci ne treba odbijati ono što traže. Nikada ih ne treba kuditi kada su nestašni ili bezobrazni. I uvek im treba govoriti da su savršeni u svakom pogledu. Spolja gledajući, ovo se može nazvati “bezuslovna ljubav” ili “bezuslovna motivacija”, i zar nije to ono pravo? Ukoliko ste takav tip roditelja, psiholozi upozoravaju da možete biti u problemu.

Poznati psihlog Alfred Adler upozorava roditelje na posledice ovakvog roditeljstva i na razvoj deteta (ili njegov izostanak) u skladu sa socijalnim interesom i normama koje u njemu vladaju. Kada se kaže socijalni interes misli se na želju pojedinca da doprinese ljudima oko sebe, da unapredi njihove živote i zajednicu u kojoj živi. Ovaj psiholog ističe da roditelji koji izlaze u susret svakoj želji deteta, i koji ne dozvoljavaju detetu da se ponekad razočara, čine nažao i svom detetu i zajednici u celini. Iz celog njegovog izlaganja, izdvojićemo dva, najupečatljivija, problematična stava.

Želim da dam svom detetu sve što poželi

Neki roditelji smatraju da je njihova dužnost da ispune najveći deo zahteva i želja svoje dece. Ponekad je u pitanju želja da se zadovolje potrebe koje oni kao mali nisu mogli da zadovolje, ili zato što veruju da da će ih deca više voleti i ceniti ukoliko im pruže sve što žele. Nikada se ne žale na ponašanje deteta ili kažu ne na dečiji zahtev jer smatraju da je to ono što dobar roditelj radi. Začuđujuće je kada trogodišnjak “pobedi” roditelja u raspravi oko igranja I-padom. Roditelji popuštaju jer ne žele da se dete razočara ili da se rastuži (ili jednostavno ne žele da slušaju plač).

Dakle, šta bismo kao roditelji trebali da uradimo? Dozvolimo deci da se ponekad razočaraju. Psiholog navodi primer jednog oca koji je bio u situaciji da ne dozvoli nešto svom detetu. Reakcija deteta je bila da mu je to najgori dan u životu. Što može da zvuči surovo, ali istina je da je dete u stvari srećno jer najgore što može da mu se dogodi je da ne dobije igračku ili slatkiš. Nigde se ne kaže da treba deci braniti osnovne životne potrepštine, ali neke igračke, i-pod, ili najnoviji model igrica nisu neophodni. Dobro je za dete da ne dobije uvek sve što poželi. I kada se na putu ostvarenja njiovih želja nađe potreba ili želja drugara ili roditelja, dete uči da razvija empatiju, razumevanje i shvatanje potreba i želja drugih ljudi.

Želim da moje dete misli da je ono najvažnija i najbolja osoba na svetu

Ovakav stav je najčešći u Americi ali se jako brzo širi i u zemljama Evrope. Živimo u kulturi orjentisanoj na “sebe” – samopouzdanje, samoljublje… Mislimo da ovaj “voli sebe” stav treba da duboko usadimo u svoju decu i naučimo ih da vide sebe kao divne, neverovatne i uspešne u svakom pogledu. Kada deca ne uspeju da postignu zapaženije rezultate u školi ili nekim takmičenjima, dodeljujemo im medalju samo jer su učestvovala? Šta je pogrešno u ovakvom stavu?

Problem u podsticanju samoljublja je što deca stiču utisak da su oni jedine osobe na svetu koje su bitne, i da su njihova želja, uživanje i uspeh jedino što je potrebno za “dobar” život. Ovde leži problem koji stvaraju roditelji koji daju sve svojoj deci; njihova potreba da im deca budu uvek zadovoljena vodi tome da deca nemaju razumevanja i saosećanja za druge ljude. 

Ovaj psiholog ističe da: “Sve što nazivamo greškom je, u stvari, socijalno neprihvatljivo ponašanje. Sve greške u detinjstvu, ali i kasnije, sve pogrešne osobine koje se ispoljavaju u porodici, u školi, u životu, u odnosima sa ostalim ljudima, u poslu ili u ljubavi, potiču od nedostatka socijalnog osećanja".

Dozvolite svom detetu da se bori za ono što želi, dozvolite mu da bude razočarano, recite mu ne. Dajte mu priliku da žrtvuje sopstvene potrebe i želje radi dobrobiti drugih. Za njih je dobro i neophodno da ih naučite ovu životnju lekciju, i najbolje je ukoliko ih naučite jako rano.

Izvor: rexburgstandardjournal.com