You are here

Želite da Vaše dete razvije osećaj empatije, ljubaznosti i velikodušnosti? Prestanite da ga kontrolišete po svaku cenu.

Mame i tate često mogu biti previše brižni prema svojoj deci smatrajući da je to najbolje po njih. Ali, da li je zaista tako? Samo kroz sopstveno iskustvo mališani mogu da nauče da rešavaju različite situacije i da steknu sigurnost. Pročitajte Valerijino zapažanja o uticaju samostalne dečije igre na formiranje njihovih karakternih osobina i ličnosti.

„Prestani više!” dovikuje devojčica vrišteći iz sve snage.

„Aha!” uzvikuje druga devojčica. „Beži odavde!”

Pogledom pratim šta se dešava, i u udaljenom uglu šumarka vidim grupicu devojčica koje se drže za ruke, praveći neku vrstu zida ispred šatora kojeg su upravo napravile. Ispred njih vidim dečačića koji se zacrveneo u licu i sav kipti od besa.

Čujem kako se dere na njih: „Baš NEĆU! Morate da me pustite da se i ja igram! To su pravila!” Sada im se već opasno primakao.

Nekoliko odraslih koji takođe posmatraju decu upiru svoje zabrinute poglede ka meni.  Pokazujem im da prate šta se dešava, ali da ostanu blizu mene, skriveni iza drveća. U sebi razmišljam da li bi možda bilo bolje da se odmah umešamo, ali mi nešto govori da treba sačekati. Dečak se uspravlja i jednim pokretom cepa komad njihovog šatora. „Prestani!” viče jedna od devojčica. Očigledno je da nemaju nameru da uzmaknu. U tom trenutku im prilazi još nekoliko devojčica koje im se pridružuju u zidu. Sasvim iznenada, dečak se zaleće prema šatoru i zgrabivši 'dragulje'  koje su tu skrivale, počinje da beži.

Devojčice puštaju ruke i počinju da ga jure, prateći ga u stopu dok on pokušava da im umakne krivudajući oko stabala. On konačno odustaje, zaustavlja se i okreće prema njima. Ispruživši ruku, dečak im vraća ukradene dragulje, uz reči: „NEKA VAM BUDE! Evo vam!" Odmarširavši ljutitim korakom, odlazi do jednog starog hrasta i tu se spušta na zemlju, namrštenog lica. Zadovoljne, devojčice se vraćaju igri „kućice“ u svom šatoru.

Nepuna dva minuta kasnije, jedna od devojčica se odvaja od grupe kod šatora i odlazi do mesta na kome sedi  usamljeni dečak, da bi zatim uradila nešto što je iznenadilo sve odrasle posmatrače. Devojčica seda pored dečaka, i počinje da mu nešto priča tihim glasom, gledajući ga pravo u oči. U jednom trenutku, dečak je počeo ponovo da podiže glas, ali mu je ona pažljivo spustila ruku na rame, i sačekala da prestane sa vikom. Uskoro se dečak ponovo ućutao. Nakon nekoliko minuta su ustali. Ona ga je uhvatila za ruku i odvela do grupe devojčica koje su se i dalje u šatoru. Dečak im je nešto rekao, i one su ga pozvale da im se pridruži u igri.

Pustite decu da sami rešavaju svoje probleme

Šta bi bilo da su se odrasli koji su sve posmatrali iz prikrajka odmah umešali? Šta bi se desilo da smo uskočili na prvi znak sukoba? Mogli smo da se umešamo, da kažemo: „Hajde, devojčice budite dobre. Pustite ga da se i on igra.” Ili da kažemo dečaku da prestane da viče, da mu objasnimo da vikom neće postići da ga drugi prihvate. Mogli smo, ali šta bismo time dobili?

U svega nekoliko minuta, ova deca su naučila  važne životne lekcije i stekla socijalne i emotivne veštine koje je deci inače strašno teško preneti. Kroz ovo iskustvo iz stvarnog života, deca su naučila da brane svoje stavove, da prevaziđu ljutnju i frustracije i – što je najvažnije – naučili su šta je saosećanje.

Saosećanje se ne može odglumeti! Niti se uspeh može postići držanjem na smrt dosadnih predavanja o tome kako je važno da u svoju igru uključe i  drugu decu. Deca moraju da uče ovakve stvari u praksi. Pri tom im je potrebno MNOGO prakse! Najbolji način za ovo su svakodnevna iskustva iz igre sa drugom decom, i to naročito igre na otvorenom, gde deca mogu da slobodno lutaju, istražuju i igraju se van okvira sveta odraslih.

Više o emocijama kod dece pročitajte i na blogu Da li su emocije kod dece iste kao emocije kod odraslih.

Nek vaši mališani budu samostalni u svojoj igri 

Danas većina dece najveći deo vremena provodi u zatvorenom, pod direktnim nadzorom odraslih. Mi smo ti koji deci diktiramo kako da provedu doslovno svaki sat vremena u školi i van škole. Pri tom dobronamerni odrasli često deci kvare i ono mali prilike za slobodnu igru, propisujući pravila i kontrolišući njihovo ponašanje. Ovim su se jednočasovni blokovi slobodnog vremena u školi sveli na dvadesetominutne pauze za šetnju uslovljene nebrojenim pravilima i ograničenjima.

Deci se uvek kaže kojih igara mogu da se igraju a kojih ne. Mnoge igre su tako na žalost zaboravljene, kao vijača ili lastiš. Odrasli organizuju porodična druženja sa ciljem da se deca zabave i razonode u bezbednom okruženju i pod njihovim nadzorom. Ono što je nekada bila tradicija za klince iz kraja kada smo odlazili do najbližeg zamrznutog ribnjaka i igrali improvizovani hokej, sada se pretvorilo u poluprofesionalni hokejaški tim u kome deca organizovano putuju na gostujuće utakmice i dobijaju ocene na osnovu učinka i angažovanja.

U međuvremenu, u izveštajima iz škole je sve više slučajeva dece koja ne umeju da kontrolišu svoje emocije i ne umeju da se izbore za svoja prava, neprekidno tražeći podršku i pažnju odraslih, čak i kod najmanje poteškoće sa kojom su suočeni. „Neprekidno se tužakaju,“ kaže jedan od nastavnika, dok drugi primećuje da „gotovo da nema deteta koje danas ne traži neprekidnu podršku i savete odraslih“.

Ipak, ironijom slučaja nastavljamo da se raspitujemo i upisujemo decu u organizovane aktivnosti koji će ih navodno učiniti pametnijima, boljima, sigurnijim u sebe, i propisno socijalizovanim.

Igrom do formiranja snažnih karakternih osobina

Istina je ipak drugačija, jer ni jedan program koji izvode odrasli nije savršen i većina organizovanih aktivnosti neće pomoći deci da razviju ove sposobnosti. Jedino kroz sopstveno iskustvo i iz prve ruke deca mogu da nauče veštine društvene interakcije, da steknu sigurnost i nauče da rešavaju nove situacije; pri tom, deca na pravi način formiraju snažne karakterne osobine kao što su velikodušnost i ljubaznost. Kao i kod razvijanja motornih sposobnosti, što više učestvuju u samostalnim dečjim igrama, to će deca biti samostalnija i uspešnija u različitim društvenim situacijama.

 

Kada bi deca imala istinsku priliku da svakodnevno provedu nekoliko sati u igri sa svojim drugovima i drugaricama u školi i van škole, naučila bi ključne veštine pregovaranja, razmene, rešavanja sukoba, empatije, ljubaznosti i deljenja sa drugima, kao i mnoge druge. Sve što je potrebno jeste da prestanemo da po svaku cenu kontrolišemo svaki ishod svake interakcije među decom. Krajnje je vreme da se povučemo i pustimo decu da se slobodno igraju, jer igra je mnogo više od zabave, a deca će samo tako naučiti kako da se snađu u stvarnom svetu.

 

 

Izvor: washingtonpost.com